Ono što statistike ne govore je šta se krije iza svih tih procenata, brojki i analiza. Kriju se ljudi, koji ne žive više kvalitetan, ljudski život, dakle – bivši ljudi.

Sponsored Links:

Oko 18.000 ljudi u Srbiji vode se kao beskućnici, a čak četvrtina njih su deca ispod 14 godina. Leti na klupama ili betonu, zimi pod kartonskim krovovima. Samo na beogradskim ulicama ima oko 2.000 dece, dok u mnogim gradovima nema procene. Pokušali smo da razgovaramo sa njima, ali većina nije želela da se fotografiše, a ni da suviše priča o sebi.

Jedan od njih je starac koji nam je rekao da se zove Žika, i redovno ordinira na potezu Slavija – Bulevar Kralja Aleksandra.

– Ovde sam nekada, kao dečak živeo, evo baš ovde – pokazao nam je na pristojnu dvospratnicu u Resavskoj ulici.

Sponsored Links:

Gledali smo u čudu tog mršavog starog čoveka, u tuđem, prevelikom sakou koji je nekada bio bež, a sada je sivkast i pun fleka i prljavštine. Pitali smo ga zašto ne živi više tu, a on je za trenutak prestao da pretura po kanti i rekao:

-Mislio sam iza te zgrade, u zajedničkom dvorištu, bila je jedna udžerica… Tu smo majka i ja živeli, sve dok nije umrla, a onda su nas izbacili.

Pitali smo ga što nije pokušao da nađe posao, ali samo je odmahnuo rukom.

loading...

Žika je izgubio interesovanje za nas onog trenutka kada je video stare patike u kanti i svim snagama je pokušavao da ih izvuče iz prepune kante.

Iako od Žike nismo saznali mnogo, to je bilo više nego što su drugi hteli da nam kažu. Neki su spavali, neki su bili u vidno alkoholisanom stanju, ali svi oni su imali neverovatan prtljag sa sobom. To su gomile i gomile kesa, novina, kartona, delova garderobe… i uglavnom neko prevozno sredstvo, polufunkcionalni bicikl.

Nismo naleteli na beskućnike sa životinjama, iako smo ih tražili, ali smo naišli na jednog mladića u Šumicama, koji je spavao na klupi, pretoplo obučen za ovo doba godine, dok su džogeri i šetači prolazili pored njega kao da ne postoji. Nakon nekoliko pokušaja, naša ekipa ga je probudila i tada smo videli da je u pitanju mlađi muškarac. Pitali smo ga šta radi tu i kako se zove, ali samo je rekao: „Spavam“.

-Pa ne spavaš više, jel možeš da nam kažeš da li ovde često spavaš i zašto? – bili smo uporni, ali dečko je samo promrmljao da ga ostavimo na miru i okrenu nam leđa.

Sponsored Links:

Kada smo počeli da šetamo po gradu, naišli smo na jednog momka koji nam je rekao da ima kuću, ali više voli da „gluvari“ po gradu.

-Vidite, blago vama, vi imate te posliće, meni je posle ležanja u Padinjaku mnogo teže da zaradim za hleb, pa jedino da prosim po ulici – rekao nam je ovaj muškarac, koji nije beskućnik, ali često spava po parkovima i trotoarima.

– Leti spavam u parku, zimi odem kući, ali živim daleko, pa mi lakše da odspavam u nekom prihvatnom centru, kada ima mesta i da se odmah vratim na ulicu i zaradim neki dinar – iskren je on, iako nije hteo da nam kaže svoje ime.

Prema zvaničnim podacima iz poslednjeg popisa, u Srbiji 445 ljudi bukvalno nema nikakav krov nad glavom i živi u parkovima, ispod mostova i na ulici. Još 17.842 njih spada u sekundarne beskućnike: žive u kartonskim i nehigijenskim naseljima koja sutra mogu da budu srušena, bez struje, kanalizacije i vode. Spavaju i u šupama, podrumima, barakama, šahtovima… Od toga, četvrtina njih su deca mlađa od 14 godina.

Sponsored Links:

Međutim, ono što statistike ne govore je šta se krije iza svih tih procenata, brojki i analiza. Kriju se ljudi, koji ne žive više kvalitetan, ljudski život, dakle – bivši ljudi. Njihove priče nisu patetične, nisu bolne i neobične, one su nečujne jer su to ljudi koje je napustila nada i želja da promene nešto, pa su se zauvek okrenuli ulici.

(Izvor: Srbijadanas.com)

loading...